Веровање у Судњи дан

Муслиман верује да смрт није крај постојања, већ прелазак из света дела у вечни живот који је прави почетак за сваког човека. Док немарни виде смрт као крајњи циљ, верник схвата да је то буђење из немарности овог света, како би започео живот у Барзаху, који претходи вечном блаженству или болној казни, што верника чини увек спремним за сусрет са Allahom кроз покајање, тражење опроста и враћање права њиховим власницима.

Сећање на Судњи дан је суштински стуб који регулише живот верника; он види погребе и гробове и сећа се да је то његова судбина, али не очајава, већ преиспитује себе пре него што буде прекасно. Искрени верник налази у сећању на Ахирет помоћ за стрпљење у покорности, и снажан подстицај који га спречава да чини грехе, у нади у Allahovo задовољство и страху од Његове казне на Дан када ће се срца и погледи превртати.

Када наступи Час и људи буду проживљени из својих гробова, сваки човек ће бити проживљен у стању у којем је умро, и сви ће бити одведени на окупљање да стану пред Судом Божанске правде. На тај тежак дан, сваки човек ће прочитати своју књигу у којој су његова дела забележена са изузетном прецизношћу, и у њој неће помоћи ни углед ни богатство, већ ће се спасити онај чија су дела била добра, а понижен ће бити онај ко је следио своје прохтеве и био непослушан свом Господару, јер ће свако добити своју награду према својој вери и делима.

Положаји верника у Џеннету (Рају) разликоваће се према њиховој искрености и борби, а то је пребивалиште које је Allah припремио за богобојазне који су на овом свету били стрпљиви у истини. Што се тиче тврдоглавих порицатеља, они ће добити казну за своје упорно неверовање, где ће на Судњем дану схватити величину губитка када покајање неће помоћи. Стога, верник настоји да буде међу онима са десне стране који се надају Allahovoj милости и опросту, и избегава све што води Његовом гневу и казни.

يؤمن المسلم بأن الموت ليس نهاية الوجود، بل هو انتقال من دار العمل إلى حياة أبدية هي البداية الحقيقية لكل إنسان. فبينما يرى الغافلون الموت غايةً، يدرك المؤمن أنه يقظة من غفلة الدنيا، لتبدأ حياة البرزخ التي تسبق النعيم المقيم أو العذاب الأليم، مما يجعل المؤمن دائم الاستعداد للقاء الله بالتوبة والاستغفار ورد الحقوق لأهلها.

إن استحضار اليوم الآخر يُعدُّ ركناً أصيلاً يضبط حياة المؤمن؛ فهو يرى الجنائز والقبور فيتذكر أنها مصيره، لكنه لا يجزع بل يحاسب نفسه قبل فوات الأوان. فالمؤمن الصادق يجد في استذكار الآخرة عوناً على الصبر على الطاعات، ووازعاً قوياً يمنعه من ارتكاب المعاصي، طمعاً في رضا الله وخوفاً من عقابه يوم تتقلب فيه القلوب والأبصار.

عند قيام الساعة وبعث الناس من قبورهم، يُبعث كل امرئ على الحالة التي مات عليها، فيساق الجميع للحشر ليقفوا أمام محكمة العدل الإلهي. في ذلك اليوم العصيب، يقرأ كل إنسان كتابه الذي سُجلت فيه أعماله بدقة متناهية، ولا يغني فيه جاه ولا مال، بل ينجو من كان عمله صالحاً، ويذلُّ من اتبع هواه وعصى ربه، فلكل جزاؤه بحسب إيمانه وعمله.

تتفاوت منازل المؤمنين في الجنة بحسب إخلاصهم وجهادهم، وهي دار أعدها الله للمتقين الذين صبروا في الدنيا على الحق. أما المنكرون المعاندون فيلقون جزاء إصرارهم على الكفر، حيث يدركون يوم القيامة عظم الخسارة حين لا ينفع الندم. لذا، يسعى المؤمن ليكون من أصحاب اليمين الذين يرجون رحمة الله وعفوه، ويجتنب كل ما يؤدي إلى سخطه وعذابه.